Jedan čovjek je želio upozoriti svoga sina da ne bude pohlepan za dunjalukom, nego da se sprema za smrt koja će mu zasigurno doći – kada će sve ostaviti iza sebe.
Kada mu se smrt približila, napisao je svome sinu jedno pismo i rekao mu: “Sine moj, imam jednu želju. Kada me budeš zakopavao u zemlju, želim da imam čarape na sebi. I evo ti ovo moje pismo ali ga ne otvaraj osim kad ti bude jako teško u životu.”
Kada je otac preselio na ahiret dužnost je bila na sinu da ukopa svoga oca sa čarapama na nogama. Tako se zaputio imamu koji je bio zadužen za ukopavanje mrtvih i rekao mu da njegov otac želi biti zakopan sa čarapama na nogama.
Ovaj imam mu je to odmah odbio rekavši da se to krši sa vjerskim propisima. Nakon toga, razočaran otisao je kod drugog imama ali mu je i ovaj rekao istu stvar. Tada ga je panika počela hvatati, njegov otac još nije zakopan a vrijeme prolazi, šta da radi. Bilo mu je toliko teško da nije znao kako da postupi pa je odlučio da već sada otvori ono pismo koje mu je otac ostavio. Kada je otvorio pismo vidio je da tamo piše: “Sinko moj, vidiš, čak ni čarape nisam mogao ponijeti sa sobom u grob.”
Nakon toga je sin počeo razmišljati: sve za što se borimo na ovom svijetu, sav imetak, svo bogatstvo – ništa od toga ne možemo ponijeti sa sobom u kabur, pa čak ni par čarapa. Tada je shvatio da treba da se bori za ono što može ponijeti sa sobom u kabur – a to su dobra djela.
